U danu…dan…

Jutros se zora raspukla kao prezrela lubenica,prosipajuci svoje crvenilo nebom.Moje oci upijaju toplinu boja,skupljajuci je za ceo dan..Toliko je divan da ga moram duplo proziveti.

U danu..dan…

To je kao kada sanjate da sanjate..

Ja sam danas u budnosti budna.

Mirisi,ukusi,boje,zvukovi…danas su pojacani.Za jacinu duplog.

Ako postojim,danas postojim za dvoje.

Ako mi kozhu ljubi sunce,ljubi je za dvoje.

Danas disem za dvoje,volim za dvoje,postojim za dvoje..

Upijam lepote ovog sveta, za dvoje…Za oci tvoje i oci moje.

Koraci su mi od hiljadu milja,pogled seze do milion zamaha krila ptice…

Rosa svetluca poput razbijenog ogledala rasutog po travi,a nebo se ogleda u njoj,radujuci se svitanju..

I danas te cekam.Danas te cekam dva puta.

Za obe svoje jave.

Znam da ces doci,samo ne znam kakvo ces lice izabrati danu u kojem cemo spojiti usne,tela i duse..

Zeljna sam te …nekoliko eona je proslo od kada si me ljubio..

Od kada sam ti mirisala toplo pazuho,sto mirise na gorki badem i prezrele kupine…

Danas te cekam dva puta.Duplo.

Za zemlju i za nebo..

Za dve neponovljive carolije ovog dana…

Tvoja Ja…

 

 

Ruke pune izgubljenih reci…

 

 

 

To sto je ostalo da se kaze,receno je cuteci…Zavesa se spusta nad jos jednom

pricom,glumci odlaze ne poklonivsi se publici…

Ceka ih proba za novi komad,a oni su najbolji i hitaju da mu se posvete..

Od njihovog  izvodjenja zavisi,nadaju se i veruju iznova, hoce li to biti tragedija..ili komedija, koliko ce

cinova imati…Mozda ce se ovaj put zavesa spustiti tek kada se pogase svetla..

Publika je u ovom slucaju smestena na nebeskim balkonima,u parteru su

samo glumci,scena je dole…

Svakako su zadovoljni oni gore, na nebesima, koji su pratili ovu burlesku…Smejali su

se,dosadjivali pomalo u nekim trenucima,ponekada plakali sa izvodjacima,

ali su najcesce tipovali,kladili se u to sta sledi,jer obrti su bili majstorski uradjeni..

Pisac ove i svih ljudskih  prica,dremljivo je dosao na premijeru,video je on to

sve milion puta…I boljih i gorih izvodjenja..ali ipak nije odoleo da pogleda

jos jedno svoje delo…obasjano svetloscu pozornice zvane Zivot…

Da vidi one, koji su za njih gore “nishchi”…kako se bore sa sobom i stvarima

kojima ne mogu upravljati, ma koliko  se trudili…

Zaboravljeni kostimi…i rekviziti…skripte iz kojih se vezbalo…ostali su

na podu…ali sutra ce to pokupiti neko vec, i poslati svakom svoje…

Glavni glumci su se rastali hladno i bez reci,svako za sebe se osecajuci

uskracenim ,misleci kako je ovo drugo bolje proslo,mada…

Sreca je varljiva,voli da menja strane…Neko je vec dobio novu

ulogu,procenivsi da ce to biti najvaznija od svih,

neko ceka onu “zivotnu”,verujuci da su sve bile neadekvatne ,da su bile

tudje,za nekog drugog pisane….Ko bi  znao sta je bolje

…Valjda ono sto ti osecaj i impuls kaze…

…Premijera je ipak samo jednom, sto se dalo…dalo se,pa sad ko je

kako prosao u toj podeli,znace se kada prodje vreme..

———   ——–    ——–  ——-   ——-   ——-   ——-   ——-   ——-   ——-

 

Odoh i ja, ne volim da sedim sama u mraku,a prijace mi setnja dok sumiram

vidjeno…Mozda ce padati kisa, pa cu i zaplesati osmehnuta  nad dozivljenim..

 

PS:  Ako se  pitate sta sam ja u ovoj prici, reci cu samo..Ma pustite to….Veshtichja posla…)))

 

 

 

Umesto pomena…

 

 

 

Imam jednu ruzu.  Novembarsku.

 Zaledjenu, zamrznutu u vremenu, kao sto je i nihova ogromna Ljubav..

On je sada Andjeo  i spava…Sanja Nju i vreme srece…

Ona je sada Tuzna i budna spava….Sanja Njega i vreme srece….

Ja sam prijateljica. Njegova i Njena. Njihova. Zauvek.

Nisam dala da se odsece ruza u basti. Ta ruza je namenjena Njoj od Njega, a ja cu biti neko ko ce joj je

odneti. Umesto Njega. Zato prijatelji sluze….Da ti se nadju kad’ sam ne mozes…

Da joj na tren izbrisemo suze i izmamimo osmeh…Moj prijatelj i ja…

On bere nebeske ruze i po pahuljama joj salje svoju ljubav…

Ona hoda zemaljskom bastom i sanja ga..

Ucini joj se ponekad’ da su neke pahulje toplije od ostalih..

Osmehne se suznim ocima ,  bude i njoj   toplo oko srca…

Oboje – svako u svetu u kojem se nalazi, ide u susret ka toj granici koja ih spaja…

Jer znaju da ce doci trenutak u kojem ce se opet sresti. Ona i On.

Ljubav cijim su nitima spojeni, nikada nije prekinula svoje tkanje…

Do tada, slace jedno drugom male tajne znake svoje prisutnosti…

Zbog toga je i ova ruza tu za Nju.

Da joj vrati osmeh.

 

 

 

 

Dan sanjivog lica….

Danasnji dan ima poluspustene kapke i sasvim uspavano lice…Sva njegova ranjivost se vidi na crtama koje su nezne i

opustene.Dugo je trebalo jutru da zavede noc, terajuci je da se povuce i ustupi mesto danu, koji jos uvek ima krpice sna u ocima…

 

Danas oblaci vode ljubav , spajani vetrovima koji ih lagano donose jedne drugima.

Lice dana koji mirise na med, vanilu i

lenju, senzualnu zudnju, cini da se i sama osecam tromo, usporenih pokreta i misli, nespremna za ista sem

lencarenja,sanjarenja i uzivanja u citanju knjige.

Povremeno pogledam kroz prozor u oblake – grudvice pamuka, sto su

ispale iz postelje neke boginje, dok je nocas plovila kroz svoje snove..

 

I Bogovi sanjaju…zar ne?

 

Smeskam se zamisljajuci tu sliku. Postelja od nebeskih oblaka, pod nogama tepih od zvezda nocu, a danju zlatasta staza od sunca….

 

Spustam knjigu i lagano tonem u popodnevni  san…Mozda cu u njemu i ja hodati stazama od zvezda, skupljati one najlepse i staviti ih u necije oci…

 

Da budu srecne…

 

 

 

Mapa do…

 

 

Zelim nekoga,  ko ce cuvati u svojim mislima  mapu,  mladeza na mom telu…

Zelim nekoga,  ko zna da se najvaznije stvari ne cuvaju u glavi,  nego negde gde je toplije i ususkanije…

Zelim nekoga,  ko ce misliti o meni cesto…mozda precesto…

Jos malo i rodjendan mi je, ali se ipak pitam jesu li ove zelje prevelike?

Da.Jesu, jer  je to samo jedan od obicnih rodjendana,  jedne obicne zene…

Ipak…Ko zna? Kazu …. ako je zelja prava i ako se zeli jako,  jako, mozda se i ispuni )))

 

 

Kakve je boje smirenje ?

Mir u meni je plav.

Imam 50 godina.

Zapravo nemam, imam jos uvek 49, ali volim da zaokruzim .

Ostavljam baksis zivotu, kusur ne trazim, kao sto ga ostavljam svuda. Sejem unaokolo sve svoje, pa ni godine nisu izuzetak…

Konacno sam mirna.Osecam mir u svakoj svojoj celiji, svakoj pori na kozhi…svakoj vlasi kose….svakom pogledu…

Trebao mi je citav zivot, jer 50 godina i jeste jedan omanji zivot, dakle trebalo mi je toliko da  se umirim..

Konacno ispunjena.

A mir u meni je sasvim plav…i mozda malkice zelen ))))

Volim ovaj blog )))))

Retko pisem na blogu, jednostavno nemam potrebu…

Reci i slike cuvam u glavi i  pustam ih na platnu svojih ociju da ozive  …

Radujem se sto imam svoje beleznice u koje zapisujem neke crtice, impresije…

Radujem se sto imam ovaj blog koji posecuju moji prijatelji…

Obradovala sam se kada sam ga otvorila. Jako.

Radujem mu se uvek iznova, pa i kada ne pisem…

Nije se tesko obradovati necemu ,

tesko je nauciti ostati radostan )))…

Naucila sam, a vi ?)))))

 

 

Pripadanje…

 

 

Volim ga, 

i on voli mene.

Nekada to iskazujemo na vrlo cudne i neuobicajene nacine,

ali se volimo.

On je meni jedini. Jedina sam i ja njemu.

Kada bismo i hteli, mi ne mozemo pripadati nikome, do jedno

drugom.Tako je odredjeno, zapisano i sudjeno.

Osudjeni smo da budemo zajedno do poslednjeg daha ,

 i time je nasa  strast  sve jaca i veca.

Vreme ne moze umanjiti ili unistiti nasu ljubav. Naprotiv.

U ovom odnosu, ljubav je vremenom sve veca,svakim trenutkom

se sve vise vezujemo.Bilo je medju nama svasta,varali smo jedno

drugo, pokusavali da promenimo za bolje, mladje, svezije, bogatije,

uspesnije…

Nije islo.

Umirala sam duhovno i radjala se milion puta, ali sam se uvek

vracala njemu. Ne mogu dobiti drugi.Ovaj je jedini moj.

Ja njegova.

Znam da ce me jednog dana morati napustiti.Mozda ce i jedva

cekati

da me ostavi ,ovako komplikovanu i zahtevnu ,kakvu me je

sudbina

njemu dodelila.Mozda cu i ja doci do tacke u kojoj cu pozeleti da ga

vise nemam.Da ga menjam za novo iskustvo. Kada dodje kraj…

Do tada, u  ovom postojanju ,samo za njega znam i volim ga.

Bas ga volim.

Voli i on mene. Onako kako ume .Ne bih ga menjala posle svega.

Mislim da to i jeste sustina postojanja. Da ga zavolim takvog kakav

jeste.Tada ce i on dati sve sto moze, najbolje sto moze.

ZIVOT.  Njemu ovo pisem i na vecnu ljubav se zaklinjem.  

Moj. Jedan jedini koji zivim..

Volecu ga do poslednjeg daha… ))))

Njegova Ja…

Preljuba….

 

 

Danas sam ti bila neverna.Dala sam se drugom.Neplanirano,iznenada…strastveno i slepo..

Nisam mogla odoleti.Nisam ni pokusavala.

Prvo sam mu osetila dah na vratu i potiljku.. a mirisao je na divlje tresnje..U kosi njegove prste..duge,vitke, nezne..

Kao da ima hiljadu ruku i usana,obuhvatio me je svuda..ljubeci me u isto vreme..

Zavukao se izmedju grudi..zasao ispod svilene suknje,milujuci mi noge..

Stajala sam vrele kozhe,a sunce je peklo i zarilo,kao da mu je poslednji put..Kolena su mi klecala i naslonih se na ogromni bor

sto mirise na smolu sumsku,na divlje…na strast…

On je bio svuda oko mene,ne dajuci mi da shvatim odakle dolazi..

Usnama neznim poput barsuna,skupljao je rasute  biserne kapljice znoja sa mene..

Ljubio mi je zatvorene oci i svaku trepavicu posebno..

U grlu me je golicalo zadovoljstvo od njegovih dodira po mom izvijenom vratu…Dodiri su mu magicni kao prah sa purpurnih  cvetova..

Prepustila sam mu se sasvim,osecajuci svoju blago najezenu kozhu..i svaku poru na njoj koju je On ispunio..

On. Vetar sa juga,topao,culan..

Vagabundo.

Lutalica koja je sada tu,pa najednom nestaje…ostavljajuci me,dok se opet ne pojavi,ljubeci mi potiljak..mirisuci na predele iz kojih dolazi..Na slatko…

Prstima sam razmrsila kosu koju je rascupao,odmakla se od drveta..

Hodajuci lagano, nastavila sam putem kojim se retko ide..a nebo je imalo boju purpura…

Cekajuci Vetar..

Tvoja Ja..

 

Bela Ljubav )))))))))))))

Nevinost prvog puta – to je prvi sneg koji padne…Svake godine iznova i iznova, zaljubljujem se u njega, a on je tu za mene..

Poput   ljubavnika,  koji mi se daje prvoj,  ja njemu kao da je prvi..

Pahulje se bešumno spuštaju, stvarajući muziku tišine..Samo za moje uši…

Zimske noći… obojene  svim nijansama plavog..

Za trenutak se vraćam mislima u neka  davna vremena, u neki prošli život, dok sam Ja – bila neka druga …Dok sam zubima belim , vučjim, grizla ledene pahulje i ne trepćući ih primala u svoje oči..

Ti si bio moja ulaznica u svet bajkovitih zimskih noći, bio si moj vodič kroz uske i duge, zaledjene  špilje naših ćutanja…Držanja za ruke, dok ostavljamo prve tragove na netaknutom srebru kojim se obavio svet..

Belina je čekala da je ispišemo svojim koracima, osmesima…poljupcima koji su topili iskrice ledenog u vazduhu..

Voleo si me. Volela sam te.

Volim sneg. On voli mene.

Tragovi koje ostavljam u njemu odgovaraju samo mojim stopalima..

Ja sam njegova Pepeljuga. On je moj princ.

I svaki put je prvi…

Srećna sam . Pada  milioniti-prvi  sneg..

Kosa mi je pokrivena velom pahulja  izvajanim  rukama  andjela..

U očima mi plavo – beli svet, dovoljan da stvori najlepšu bajku..

Još jednu . Nikad’  ispričanu..

…“ bila jednom jedna zima“…

…osmeh mi osvetljava dušu dok tonem u san…

…sneg pada i golica mi snove…

..smeškam se..

…………………………………

Snovi u plavom …..

 

 

 

Plava je Noć,kao teget svila obavijena oko tela  žene,kojoj oči

svetlucaju  zvezdano ..

Magija svog ovog plavetnila  nastala je zbog Ljubavi..

Noć je divna ljubavnica,koja uvek iznova smišlja kako da zavede

dan…A Dan…On se opire,stari šarmer voli tu  igru,da bi ipak

ugasio svetlost..pustivši

mesečini da mutno svetli.. Posustaje u jesen,i sve što se više

približava zima….postaje skloniji da se daje Noći…i uživa

prepušten njenim čarima…

Ona posipa srebrom i zvezdama u prahu sve čega se

takne…stvarajući nam čaroliju ..

Zvezde u prahu…iskričavo prelamaju svetlost u očima gde ljubav

stanuje.. Mirišu na toplo,na paperjaste nežnosti…divlje

strasti…senzualna maženja…i na slatko…

Noć je dama  koja uvek ima drugačije lice,u zavisnosti  od

raspoloženja,prilike, i dana kojeg želi oboriti s’ nogu.

Nijedan Dan nije isti,iako poneki baš liče jedan na drugi…Svaka je

noć različita i čarobna na način koji je čini

jedinstvenom…drugačijom

od svih…pa i kad vam se učini da su sve iste…pogledajte

srcem…videćete razliku..

Upletena u granje naših snova,istkaće najlepše bajke za velike i

male…nas..

Sanjajmo…Snovi su začin koji daje slast  življenju,kao licidersko

srce što u svom ogledalcu prelama  želje..a  našim likovima daje

mekoću..

Laka vam ova noć…obavijena oko sveta poput najfinije paukove

mreže..ukrašene dijamantima  rose..

Tamo se uhvate nekad’ naši snovi i ostaju za nezaborav…

Sanjajmo…

Bakin e- mail Crvenkapici )))))

Pošto sam postovala pismo Crvenkapice baki,red je da damo priliku i baki da odgovori :

…primila baka e-mail od svoje unuke Crvenkapice i rešila da joj odgovori..

Draga moja unučice-Crvenkapice !

Dobila sam tvoje pismo,razumela sve  o razlozima zbog kojih mi potrepštine  šalješ u atachmentu. Vukovi su opasni oduvek, ali ovi današnji su br’te neumoljivi. Iskreno, i ne nedostaješ mi mnogo,imam ovde neke drugarice u poseti , pa malo sitan vezak vezemo po internetu.

Hvala piscu ove bajke što mi je kupio laptop,tako mi omogućivši da ne strepim više za tebe,da se ne plašim Vuka,a i da br’te ne moram biti večno zahvalna onom dosadnom Lovcu ( kako glup nick-name), što nas spašava iznova i iznova.( kaže da je toliko zaradio na ekranizaciji bajke,pa eto malo da časti i likove iz nje))))

Vidim da ti je okraćala haljinica,a i kapica ( koja ti je postala Brand),ali ništa ne brini,sve ću ja to rešiti u photo-shopu)))

Pazi samo molim te, kad’ ideš u neki chat-room, ne nasedaj na lažno predstavljanje.Pod nickom jagnjeta obično se krije Vuk.

Neće on nikada odustati.Slatke su Crvenkapice, a on je gadan i gladan.

( u stvarnosti se odmah vidi ko je Vuk,pa mu net dodje kao dar sa nebesa))).

Odoh sad’ jer sam upoznala jednog finog gospodina,a imam za 5 minuta zakazan chat sa njim na messengeru.

Nickname  mu je“ Deda-Mraz- u- potrazi -za -dobrom- devojčicom“ ( to on zbog spiska za poklone,duša moja dobra))),te se unapred sladim ljubavlju koja se oseća izmedju redova.

Mnogo te voli tvoja baka ( moj nick je „mlada -poslušna-i- neiskusna“).

Budi dobra i slušaj operatere.

PS: za cveće se snadji sama u virtuelnim šumama.

Tvoja baka iz bajke.

(nadam se da će  vam se prepiska iz ove  bajke dopasti,i  ako bude tako,nastavak sledi))))

Moderne Crvenkapice )))))

Nisu  Crvenkapice što su nekad’ bile)))))

Al’ bogami, nisu ni vukovi ))))

Mnoge Crvenkapice srešće vuka u  šumi interneta,kao i

lovce,koji  dolaze posle,da spašavaju stvari.

Bake  umiru  sa druge strane ekrana i imaju  svoje virtuelne

sahrane.

Sve je na svojim mestima, pod uredno obeleženim  folderima..

Suze,osmesi,simpatije  i sve emocije lako se izražavaju

smajlijima,malim žutim kružićima, koji

su  uvek  na raspolaganju.

Lep nam je život.Jedan klik, menja  priču   po našoj želji.

Dok je nama struje i interneta.

Živimo  svi  srećno,do kraja života )))

Eto.

Pismo Tebi …

 

Ti,

 

znas sve tajne moga bica..Znas od cega sam satkana..kakve su boje moje misli..Znas kako mirise moja dusa u neko praskozorje,dok Ti se primicem na nasoj postelji od lisca..

To secanje nosis u svom genetskom kodu..da bi me prepoznao kada se sretnemo..

 

Ti..covek o kojem sanjam oduvek,a govorim od kada sam govoriti naucila.

 

Ti..moj razlog za sve,moja inspiracija..bajka koja se ne moze ispricati recima ljudi, a da ne izgubi deo carolije koju ima…

 

Ti..mirisavo klupko impresija,slika…ukusa..titravog osecaja kada dodirnem finu teksturu tvoje kozhe..

 

Tvoje oci..Oci u kojima sam ja malena-velika,u kojima sam ja-zena…sva satkana od ljubavi..

 

Ti..koji si tu zbog mene,uzdrhtao i snazan..a slab do bola..Jer Ti si moja snaga a ja tvoja slabost..

 

Ti..koji bi snagom ljubavi mogao nositi nebo,a slab da se pokrenes i za milimetar  dalje od mog tela…

 

Ti..Ti..Ti..moja najmagicnija prica,carobni eliksir…lek za zivot..Vracas nadu i snagu…meni-zeni, slaboj i snaznoj u tvom narucju..

 

Ti..koji si drugaciji od svih ljudi..ptica i biljaka..

 

Ti..cijim postojanjem je za mene  svet rajsko mesto..otvorenih nebeskih dveri…

 

Ti..o kojem se ne mogu stihovi govoriti,a da ne budu bledi i nedoreceni..

 

Ti..kojeg volim ljubavlju mnogostrukom..I za muzha i sina…oca i prijatelja…lovca i plen..ljubavnika i Andjela..

 

Ti..koji si pitanje i odgovor u istom , zagonetka i resenje..Mir i uzbudjenje…moje svetlo i moja tama..

 

Ti..koji si i radost i zal..smeh i plac..lice i nalicje svega, a obe strane su mi jednako vazne..I kada govoris i kada cutis..kada me volis i kada me ne volis..kada te boli i kada ne boli..dusa bela kao leptirova krila…

 

Ti si On..

Covek koji me od postanka sveta voli i kojeg volim.

Zbog toga cekam , iako cekati ne umem..

Znam da ces me pronaci .

Znam ,jer Ti si zbir svega sto mi je oduzeto,a to sam i ja za Tebe..

Ne znam ti ime niti oblicje, ali to je samo okvir…

Trag u tvojoj dushi,identican je tragu koji ostavljam za sobom,oznacavajuci Ti put kojim ces me pronaci..

 

Cekam i sanjam.Tvoja Ja…

Deda Mraz )))))))))))

Ja verujem da Deda Mraz postoji.

Neka niko ne pokusa da me razuverava, jer nece uspeti.

On postoji.Znam.

Lepo znam. Kako? Pa lepo. Znam.

Nisam ga nikada srela oci u oci, ali sam zadrzala u secanju

maglicastu noc i nebo po kojem su jezdile sanke iza kojih je

ostajao beli prah sneznih pahulja…

I… ako ne postoji, ko me onda u noci kada odlazi stara godina,

dok tonem u snove, pomiluje nezno po obrazu?

I… ko mi ostavlja poklone ispod jastuka, u vidu najlepsih prica

, samo za mene?

Ko mi salje sneg pred ovu carobnu ,decembarsku noc ?

Ciju siluetu nazirem na staklu ulaznih vrata?)))

To je on. Deda Mraz.

Onaj moj, posebni, sto u sarenu hartiju pakuje price i snove

koje cu otkrivati, odmotavati, i radovati im se cele sledece

godine…

Onaj cije sanke imaju magicne zvoncice, a  njihov zvuk doziva

srecu u  moj zivot.

Eto, takva su to zvona.  Necujna,a puna magije.

Otvorite decije , nevino srce u vama i videcete ga.

Oseticete kada vas poseti,  u noci u kojoj zvezde i pahulje

zajedno padaju na zemlju….

On se doziva osmehom.Na usnama, u ocima i srcu…

Zbog toga se smeskam.Celim bicem.

I cekam…

Doci ce, znam…

Na Ljubav se Ljubavlju uzvraca…)))

 

Srecna vam Nova 2012, saljem vam milion i jedan poljubac ))))

Vasa  Vestica -Ja  )))))))))))

Miris srecnih putovanja……

 

 

 

 

 

 

Vuku me nesavladivom snagom daljine i prostranstva nepoznatog sveta,dok se u vazduhu naslućuje miris divljih narandži,ambre i mošusa..

Išla bih. Daleko. Najdalje.

U krajeve gde je vazduh milujuć’ i  zasićen oku nevidljivim paperjem ptica koje prekrivaju nebo,a perje duginih boja  im se  šarenilom razliva svuda…poput kaleidoskopa..

Sunce je ovde ogroman, užareni, zlatnik..Sasvim je nisko na svodu,pa lišće ima zlatasti odsjaj..

Želela bih da sam ptica raskošnog perja,da dijamante svojih očiju raspršujem po tlu zemaljskom…

Da ih skupljaju nesrećne duše i njima kupe sreću..

Da raširim svoja krila svilene  teksture,magičnog dodira..

Koga po obrazu pomilujem da ima osmeh na usnama,oku i iznutra..izvan svih pogleda ljudskih..

Visoko da se vinem,najviše…i nastanim u mekim oblacima,što liče na raspukli cvet pamuka..Dok me ljuljaju u svom prozracnom naručju,pričaću im bajke koje nikome nisam..a čekaju da budu rečene…

Želim da sam ptica.. Ona  Žar-ptica koja uvek iznova počinje i obnavlja se..dokazujući da i mi možemo živeti živote mnogostruke u ovom jednom jedinom koji nam je dat.,..

Osmeh me opet golica u grlu…i plima zadovoljstva preplavljuje moj svet..

Divno je biti  budna,a   sanjati…i sve je lepše ,umiveno nežnošću ,dok putujem dokle god mi duša može dopreti…

Neka vam kapci prekriju oči…osmeh nek’ grlom  najavljuje svoje prisustvo..uzmite sebe za ruku i povedite na neko srećno putovanje..

Vodjeni mirisima koji vam nose slike, koje samo vaša duša ume naslikati…

…odoh..čeka me čitava polovina dana…ko zna gde ću sve stići…nošena vetrovima  čežnje za nepoznatim i neotkrivenim svetovima…

Ogledala uspomena…..( za T. i B. )

Ostala je sama,  sa rukama punim uspomena, izlomljenih

fragmenata-poput

delica razbijenog ogledala, zabijenih u njene dlanove..

Pece je i boli to

staklo secanja, nazubljenih ivica,  koje se zabada u meso pri svakom

pokusaju da ga ublazi. Sudbina joj je otela njega koji je bio sav njen

svet…Stoji bespomocna na raskrsnici svojih

puteva,ne znajuci gde da krene,a sa teretom ovih uspomena ne

moze nigde…

Ne moze se pomeriti dok ih negde ne skloni, dok ih ne slozi

lepo, da se ne sruse i ne zaspu je iznova svojim ostrim,bockajucim

prisustvom.Posmatra ih tako ogoljene na dnevnom

svetlu,rascupane,iskrzane-njene uspomene, secanja na

njega…nju…na njih. Sunceva svetlost se preliva niz ta ogledalca i 

ona joj reflektuju slike njihove ljubavi…

Smeska se  prisnim, poznatim  slikama,

a lice joj  je vlazno od suza ,koje su dosle nezvane, niotkuda…

Pomesale se suze i osmesi…Shvatila je…

Ma koliko bolela, secanja  na ono sto su imali On i Ona, dragocenost

 su za koju ce platiti svaku cenu, pa i onu koja se bolom placa …

Vremenom, bol ce ustupiti mesto radosti pri svakom secanju na

Ljubav…

Ljubav kojom su blagosloveni  Ona i On, jer ona je tu, i nikada nece

nestati, samo ce je svako od njih u drugacijem obliku nositi u

sebi….

Posveceno mom prijatelju ,

koji sada hoda nebeskim drumovima i mojoj prijateljici,

koja hrabro gazi ovim svetom za oboje,  po staklu svojih uspomena,

cekajuci ponovni susret sa svojom Ljubavi….tamo nekad’….negde….na kraju

vremena….

 

Rate this:

Rate This

Kafe-Prica….Basta od Prica )))))

U kućici za ptice nema nikoga…Stanarka je odletela u nebo,vinula se visoko…i otišla u krajeve gde su  reči tople ,i  imaju boju terakote…

Grane ogromnog drveta iznad ,hvataju  zvuk naših glasova…

Muzika  traži mesto u svim praznim porama..popunjava

šupljinu tišine…Glasovi  udaljenih šetača potmulo  se mešaju  i

guraju  kroz vazduh,  neobično  gust ,koji  miriše   na pečeno kestenje..

Drhtaji čežnje pojavljuju  su se sa svakim tonom muzike i ovog

raskošnog muškog glasa…

Kada i gde sam slušala ovu pesmu,a sve je mirisalo na jesen i na

kafu koja se pušila na stolu…

Sećanje je nestvarno…neoblikovani  fragmenti se pojavljuju,

poput magle,koja u trakama pada na moja stopala..

Pamtim samo oči,i jedan mladež na licu..

Možda zbog toga zagledam ljude sa mladežom,ljubopitljivo im se

unosim u lice…tražeći odbleske nekog davnog susreta…

Odlutala sam na trenutak mislima…

Izbrisali   su ih veseli glasovi društva za stolom..

Poput krivca,vratila sam se u stvarnost,i ispričala im jednu od

priča-lutalica….priču-skitalicu…u kojoj je jesen prosula

sve tempere toplih boja…

Napustili smo to mesto,sjajnih očiju i usana punih osmeha..

Dan je odavno izbrisan gumicom noći…  poslednji tragovi su

izmrvljeni ostali samo u oku Meseca…

Tepih kojim hodam…..

 

 

 

Vreme se osipa kao prah sa tučka jesenjeg cveta,i pada na tlo…

Prelama se  finom teksturom  latica boje starog zlata..Volela bih iznedriti reči kojima bih zaustavila njegov let,zadržati ga  u visini očiju..

Da treperi, iskreći slikama koje nosim u sebi,nikako im ne nalazeći mesto senovito,na koje bih  ih odložila..

Da vreme koje je sada,spojim sa tim magičnim slikama ,i dobijem eliksir življenja,koji sastavljam svaki dan iznova…noću ga oblikujem u prah koji čuvam u kutijici od skoljki …

Ta kutijica ume da šapuće   priče za velike i male ..

Može da  ispriča priče o srećnim,nesrećnim,veselim ili tužnim vremenima …Da izazove emocije za koje se ne zna da postoje..

Ili da vas povede u predele koji još nisu otkriveni,ali ona veruje da postoje, čuva ih za sve koji pronadju tajnu  koja je otvara…Tamo  možemo  da im dajemo boje,ukuse,mirise i oblike  koje izmislimo u trenutku..

Život je ionako skup neobjašnjivih stvari, na koje su neki ,ubedjeni da su im dali definiciju,stavili etiketu i prodaju ih svakome ko nema svoje snove. Pravila,zakonitosti življenja,razumne odluke…i slične nazive im dadoše……Ko nema hrabrosti da te snove živi..čak i kada ih ima..“kupiće“ neke od ovih etiketa i živeće po uputstvu…

Postoje oni koji kažu da snovi i java nemaju iste vrednosti,da se nikako ne mogu spojiti…Da je mnogo važnije biti odgovoran i verovati samo u ono što vidiš i možeš dodirnuti svojim telesnim bićem..

Pokušajte spojiti „nespojivo“…Uplesti san i javu,svoje duhovno izmešati sa telesnim,budite neodgovorno-odgovorni,sanjajte i kada obavljate ono svakodnevno,a budite budni dok sanjate ono izvan granica oka…

Jedno drugom je uvek eliksir koji daje snagu,pokreće iz praznog hoda…bio on u maštanju ili svakodnevici..

Pronalaženjem  svoje osobene mere i tkanja ove dve niti,osetićete ono što se jezikom ljudi naziva sreća…

Nema formule,nema uputstva,svako mora otkriti svoju šaru,koja čini sliku, na ćilimu života po kojem hodamo…

Odoh sada na vrhovima prstiju,danas biram da stajem samo na zlatne niti,takav mi je dan…Ko zna gde će me odvesti…

A vas?

Raspuklo kestenje…..

Kestenje u našim očima svetlucalo je pod svodom nebeskim u bojama rane jeseni…a leto još nije obišlo pun krug…Mesec je dodao na čaroliji…stari svodnik …bekrija…zaštitnik zaljubljenih…

Danas mi je ova slika  plovila mislima….rastapala se…vraćala… Muzika Cigana….odzvanjala je   lavirintima mog sećanja….Pre milion godina…u nekom drugom životu,koji ne liči na ovaj sadašnji….slušala sam je sa čovekom očiju boje  raspuklog, divljeg kestena…Vino u našim čašama,   imalo je  boju rubina…osvetljeno mesečinom i malenim  svicima  plamena sveće na stolu…Vetar je bio mlak i blag….senzualan…te  noći u nekoj čardi na Tisi, ni imena joj se više ne sećam…Sećam se njega…sećam se glasa kojim me je milovao te noći…Pogleda u koje  je tonuo moj mir…izazivajući  divlju čežnju   kojom nekad’ iščekujemo kišu..

Magičnih dodira  muzike….Vremena koje  je kapalo poput peščanog sata,a mi smo ga obrtali svaki put kad’ bi iscurelo…i trošili  srebrni  pesak  dragocenih trenutaka,  do jutra…

Samo jedna  noć je ostala da se potroši,oproštajna…i ko zna kad’ i da  li…i na kojoj strani vremena ćemo se sresti…

Meke dodire mesečine  koja miriše na kraj leta…na sve krajeve na svetu…na kraj onoga što nije rečima nikad’ izgovoreno…samo pogledima i muzikom…nikada nećemo zaboraviti..

Danas sam se vratila u nju,nošena plavim krilima nezaborava…u onaj  život.. pre no što sam se usudila živeti..

Raspukli kesten koji je pao pred moje noge….pustio je iz nekog zaboravljenog kutka u duši  ovu pesmu…uz koju bih zaplakala od miline i tuge u isti mah..

Suze su jedine ptice koje držim u kavezu,pa je na  kraju ovih slika,osmeh  ipak  uštinuo moje lice ..

Nadom , stvorenom  željom, za još jednim susretom…Možda…nekad’…negde…u nekoj drugoj ulici života…koja neće biti „slepa“…

Prica o Cokoladi…mmm…)))

 

 

Ovo je najsladja prica na svetu. O carobnoj poslastici-cokoladi.

Cokolada nije samo slatkis,ona je za mene mnogo vise od toga.

Citava zivotna filosofija…Simfonija ukusa…mirisa,

prelepih slika koje oduzimaju dah i izvor su neizmernog zadovoljstva.

Volim je i kada samo pustim te divne  slike u glavi. Ona je zadovoljstvo koje me tesi, hrabri, raspiruje strast, stvara titraje u dusi koji  mirisu na srecu…

Druzile smo se kada sam tugovala,i kada sam se radovala.

U sreci i nesreci.

Na svim mogucim i i nemogucim mestima,vremenima,delovima dana i noci, svim godisnjim dobima.

I sto je najvaznije…jede se prstima..a to je dupli uzitak..

 

Dok mi se kockica cokolade rastapa u ustima i blazeno miluje moje nepce, nezadrzivo krecu slike, zvuci, mirisi…

Mirisi srecnih putovanja..

Srecna putovanja u predele maste,gde spavaju secanja na prvi susret sa cokoladom.

Sa uzivanjem.

Vidim mesta gde raste kakaovac,sunce koje je ogromno, narandzasto i daje punocu

ukusu ploda dok zri.

Osecam vetar, koji senzualno miluje svako zrno ponaosob, dajuci mu tako  moc ,da

izaziva neznu putenost u nama koji jedemo slatkis, sto nastane iz ovih plodova…

 

Vidim krila ptice koja prelecu nebo i daju boje vazduhu…

Ah… ovo su bogovi izmislili za svoje boginje,da bi im se umilili.

Da vole i nas,dokazali su time sto su nam dali da i mi okusimo  bozanske ukuse cokolade…

Uzivajmo u u tom daru,svakim svojim culom,dozivljaj je nezaboravan..

Cokolada je cista magija,zacara nas za ceo zivot…

 

 

 

Ljubim vas sve i poklanjam vam ovu pricu  nadajuci se da cete uzivati u njoj )))))))

Vasa Veca ))))))))

Hristos se rodi !

HRISTOS SE RODI !  SRECAN  BOZIC !

Dragi prijatelji, svima koji slavite Bozic pravoslavni,

cestitam i zelim svu srecu ovog sveta.

Vas , koji ste vec proslavili u decembru, pozivam da jos jednom

slavite sa nama ))))

Deda Mraz ))))))))))))

Ja verujem da Deda Mraz postoji.

Neka niko ne pokuša da me razuverava, jer neće uspeti.

On postoji.

Lepo znam.Kako? Pa lepo. Znam.

Nisam ga nikada srela oči u oči, ali sam zadržala u sećanju

magličastu noć i nebo po kojem su jezdile sanke iza kojih je

ostajao beli prah snežnih pahulja…

I… ako ne postoji, ko me onda u noći kada odlazi stara godina,

dok tonem u snove, pomiluje nežno po obrazu?

I… ko mi ostavlja poklone ispod jastuka, u vidu najlepših priča

, samo za mene?

Ko mi šalje sneg pred ovu čarobnu ,decembarsku noć ?

Čiju siluetu nazirem na staklu ulaznih vrata?)))

To je on. Deda Mraz.

Onaj moj, posebni, što u šarenu hartiju pakuje priče i snove

koje ću otkrivati, odmotavati, i radovati im se cele sledeće

godine…

Onaj čije sanke imaju magične zvončiće, a  njihov zvuk doziva

sreću u  moj život.

Eto, takva su to zvona. Nečujna,a puna magije.

Otvorite dečije , nevino srce u vama i videćete ga.

Osetićete kada vas poseti,  u noći u kojoj zvezde i pahulje

zajedno padaju na zemlju….

On se doziva osmehom. Na usnama, u očima i srcu…

Zbog toga se smeškam.Celim bicem.

I čekam…

Doći ce, znam…

Na Ljubav se Ljubavlju uzvraca…)))

Voli vas sve vaša Veca )))))

Srećan Božić )))))))))))))

Dragi   Prijatelji   koji slavite 25 -og decembra,

SREĆAN   BOŽIĆ  ,

MNOGO ZDRAVLJA,

DA   SREĆU   PRIPITOMITE

I   DA   VAM   SE   OSTVARI

BAR   JEDAN   SAN  ))))))

LJUBI   VAS   VAŠA

VECA  )))))))))))))

Crni užitak…

Kafa…

Očaravajući napitak.

Crna.Vrela. Mirisna. Kafa..

Podstiče maštu, uskovitlava misli, tera ih  poput divljih konja koji pokušavaju da se otrgnu i  odvedu nas u daleke predele , gde  nastaje čudesna bobica, koju kasnije pijemo…

Kad’ zatvorim oči, udišući isparenja ovog napitka, vidim užareno sunce..preplanule ruke koje je beru…Čujem mrmljanje promuklih glasova i melodiju crnu, poput zrna kada je isprženo..

Vetar lagano pomera zavesu boje marakuje,  unoseći dah ičekivanja. Strepnje – koja je narandžasta i topla, kao pesak  pod nogama…Mesta poput ovog  greju spolja i iznutra.Tope hladnoću bezličnih razgovora, dugih ćutanja, kada nema više šta da se kaže..i nema niti koju bismo uhvatili…

Kafa…ono sto nas spaja na početku i razdvaja na kraju..

Ona kojom prelazimo most upoznavanja..i posle svega  zid koji će nas  razdvojiti zauvek..

Ritualna žrtva okupljanja sa prijateljima, uz duge iskričave razgovore…Nekad’ jutrom, nekad’ do  kasno u noć..

Tešiteljka, kada zarozani od suza, poželimo nešto toplo i prisno..

Ona se ne kuva. Ona se spravlja..priprema…kao eliksir snage i osveženja.

Poput magije iz starih vremena..

Čisto uživanje..

..kafa je pripremljena, osmeh je  u oku, počinje još jedno putovanje  i nova  priča…Puštam je da me vodi…pod sjajem ove noći  kasnog decembra…koja lenjim, skoro maznim korakom prelazi razdaljinu do sutra..

Došao si…)))

 

 

Ti si dosao…

Noćas si mi ušao u snove i posrebrio ih vezom lutalice večne..

Tiho i nečujno   prekrio si svet koji  je čekao da se probudim,

i radošću otopim nekoliko iskrica zaledjenih u tvojim

očima…

Ti znaš, da te uvek jednakim uzbudjenjem čekam i jednakom

ljubavlju  dočekujem…

Kao da nikada nisi ni odlazio…

Kao da nisam ljubila Sunce , vetrove juga i sve što me je dotaklo

lepotom …

Kao da me nije milovalo sve toplo što je ovde dok tebe nema..

Tvoje nežne dodire,  kojima miluješ moje zatvorene kapke i

trepavice, spuštajući se  lagano  niz lice, niko ne moze izbrisati…

Sjaj i magiju sveta koji bojiš u belo i plavo, možeš samo ti oslikati

pred mojim očima…

Ledenim dahom ispisuješ  po oknima,  priče – bezvremene

lutalice…

Mesečevim mutnim sjajem kuješ  čaroliju zimskih

noći..

Ti…neponovljivi…

Radošću  dočekivan od kada te prvi put videh i osetih…

Paperjasti dodiri andjela…

Nebeska magična bajka koja se priča

zvezdanim snovima..

Ti…Uvek nov, divan…moj…

Sneg.

Sneg.

Sneg.

Bas si me usrećio i  detinjom radošću razveselio..

Ostani sa mnom dugo…

Sve do proleća…

Radosna i razigrana..)))

Tvoja Ja.

 

Zatvorenih očiju…

 

 

Ja sam ljudsko biće – u podznaku žena.

Gledam-a ne vidim.

Previše razmišljam.

Donosim odluke.

Razumom.

Ja sam žena – u podznaku ljudsko biće.

Ne gledam-a vidim..

Previše osećam.

Vode me emocije.

Takva mi priroda. Puna krajnosti. Crno ili belo. Sivo ne podnosim.

Bojim to sivilo od kad’ za sebe znam.Umorne mi ruke.

Teši me to,

što mi boja nikada nije  ponestalo. Naprotiv.

Izmislila sam i one

koje ne postoje. Koje se vide samo zatvorenih ociju.

Kroz  spuštene  očne kapke…

Dok  raspukli  nar  zore prosipa  svoje  crveno  meso ..

Ili je sve modro i srebrom mesecevim okupano u noći..

Tada se sve vidi..Ako se zatvore oči na glavi,a otvore one u  njoj…i

niže.. Tamo gde stanuje duša…

Pokucajte na ta vrata…dobrodošli ste..

Stan je privremen, duša je

trajno naša i nosimo je uvek i svuda sa sobom .

Nju jedinu,a ona je

sakupila  sve sto smo  Mi  na  ovom  svetu.

Srž.    Suštinu.    Smisao.    Ljubav.

Eto…malo sam  pomešala boje , utkala javu u  san…i san u javu…

Sad’  hodam  zatvorenih  očiju,  a  sanjam otvorenih..

To sam ja.

Žena – u  podznaku  ljudsko  bice..

Volela bih…)))

 

Volela bih…Smisliti najlepšu i najbajkovitiju priču na svetu, pa

joj udahnuti Život….

Volela bih znati kako kuca srce sokola dok preleće nebesko

prostranstvo..

Pomirisati vazduh dok padaju monsunske kiše..

Zagristi drvo koje zovu „hlebno“)))..

Probati čudesnu gljivu tartuf (po mom misljenju precenjenu ,jer sve gljive imaju slican ukus)..ipak bih volela…

Piti vodu sa izvora u nekom manastirskom konaku,a uveče  crno vino i jesti tvrdi crni hleb..

Slušati priče starog kaludjera, dok on svojim zamišljenim očima boje gorskog jezera , gleda u vatru….

Volela bih pomilovati po kosi sve uplakane  devojčice i dečake, i nekom bajkom izmamiti  osmeh na njihovim licima, vlažnim od suza…

Dobiti žuljeve od branja paprati u nekoj staroj i mračnoj šumi..

Smejati se kada se nečega setim u rano jutro, zabljesnuta šarenilom boja, seoske pijace u Provansi…

Volela bih  svake noći trčati šumom i dodirivati  trepavicama nebeski svod od zvezda…

Hodati bosonoga prašnjavim drumom , dok idem ka… ne znam gde..

Možda do  mesta , gde rastu   Spokoj,  Sreća, Ljubav I Dobrota….

Volela bih…

Hajde, zatvorite oči, pomislite želju i polećemo )))))

Čekam vas…da se igramo…)))

Vaša Veca

 

 

Dan za zvuk tišine…

Danas je dan  koji ima lice meko i nežno,poput zvuka sa stare ploce…

Danas mi se ćuti i sluša…Sluša mi se moja unutrašnja muzika,ona koju pamtim iz raznih vremena, trenutaka koji su mi zaustavili dah…

Korake svoje ne čujem,a hodam…Udišem i izdišem ,a tišina je,

ne čuje se disanje…

Ptice lete iznad moje glave,a lepet krila ne postoji…samo mekoća pokreta…bez zvuka…

Volim ovakve dane…pamučne..prigušene….A  u meni je muzika…

Najlepše melodije vrte se kao na starom gramofonu,u mojoj duši,..

Postoje mesta gde je ploča zagrebana,mesto koje je neki bol obeležio, ali to samo daje na dramatici  ovoj muzici…

Sva sam uspavana i utišana…usredsredjena na slušanje iznutra…

Talasi zadovoljstva me zapljuskuju…skoro da liče na srecu u mojoj glavi…

Smeškam se raznežena…Zahvalna na iskustvu koje se zove život,a poklonjeno mi je…Ničim ga nisam zaslužila…dao mi se sam.

I vidim da voli što je moj. Zato mi i dozvoljava  da se raznežim nad nečim što se  ne vidi – a vidim.

Što se ne čuje, a čujem…što se dodirnuti ne može, a ja osecam…

Što znam da   Ljubav stanuje ovde i  kada je nema.

Odoh da slušam kako Sunce šapuće Mesecu koji sada spava..

Jer to što nikada nisu zajedno na nebu,ne sprecava ih da se vole,

i sanjaju jedno drugo…

Sanjajmo…Snovi će prizvati sreću u naš život…

Verujte mi na reč…

Reč jedne Veštice – u večitom pokušaju   ))))))))))))

Dan sanjivog lica…

 

Danasnji dan ima poluspustene kapke i sasvim uspavano lice..

Sva njegova ranjivost vidi se na crtama koje su nežne i opuštene.

Jutru je dugo trebalo, da zavede noć i natera je da se povuče,

ustupivši mesto  novom danu, koji još uvek ima krpice sna u očima..

Danas oblaci vode ljubav, spajani vetrovima  koji ih snažno

donose jedne drugima.

Lice dana, koji miriše na med,  cimet i lenju,

senzualnu žudnju, čini da se i sama osećam  tromo, usporenih

pokreta i misli, nespremna za išta sem lenčarenja, sanjarenja i

uživanja u čitanju knjige…

Povremeno pogledam kroz prozor u oblake – grudvice pamuka ,

što ispadoše iz postelje neke  boginje,  dok je noćas plovila kroz

svoje snove..

I bogovi sanjaju , zar ne ?…

Smeškam se zamišljajući tu sliku…

Postelja od nebeskih oblaka, pod nogama tepih od zvezda noću, a

danju,  zlatasta staza od sunca…

Spuštam knjigu i lagano tonem u popodnevni san…

Možda ću u njemu i ja hodati stazama od zvezda , sakupljati one

najlepše i staviti ih jednom u  u nečije oči…

Da budu srećne…

Da budem srećna…

Tangolinin leksikon )))))

Ovo je leksikon :)

PITANJA:

1.Da li ste zaljubljeni?

2.Šta bi ste napisali na papirić koji bi ste ubacili u bunar želja?

3.Opišite se sa tri osobine?

4.Omiljena pena za brijanje?

5.Izaberi:tange, slip, bokserice?

6.Omiljeni zacin-dodatak jelu?

7.Marka i model prevoznog sredstva, koje izaziva uzdah?

8.Šta vam se najviše dopada kod osobe koju volite?

9.Koji bi ste instrument voleli da svirate?

10.Omiljeno piće?

 

Draga Tangolina, hvala ti što si me pozvala da se i dalje igramo, ovaj put ispisujući lexikon….Kao nekada )))))))))))))))))

 

 

1.  Nisam zaljubljena, to je odgovor na prvo pitanje…Ali…

Zaljubljena sam u oduvek i zauvek u nebo, oblake, zalutali sunčev zrak koji me golica po obrazu, u vetar koji me nosi daleko…Zaljubljena sam u življenje na ovom svetu )))))

 

 

2. Želim da ne postoje bolesti, muke i bol…

 

3. Čovek – čoveku, dobronamerna, neodgovorna (ponekada ))))))

 

4. hmmm…recimo nešto iz kolekcije gilette  )))))

 

5. Bokserice, i ma koliko im je ime grubo, one su nekako nežne i ženstvene po mom osećaju…Ne otkrivaju previše, ali dovoljno  da bi bile nesputavajuće )))))

 

6. Ne mogu se opredeliti samo za jedan….Koristim i volim mnogo začina, ali recimo čili i cimet ))))))

 

7. Ruke muškarca su jedino što me može poneti, a da izazove uzdah )))))))

 

8.Uvek oči…

 

9. Klavir…

 

10. Martini – koktel…Mnogo mrvljenog leda, martini bianco, malo vodke i maslinka ))))

 

Eto, odgovorih na pitanja iz lexikona, a uskoro ću predložiti još jednu igru, samo da  se malo rasteretim obaveza koje su me stisle )))))

 

Leksikon predajem:

1.  Zelenoj  ( to će biti zanimljivo )))))

2.  Čaroliji

3. Crnoj Perli

4.Stevi

 

5.Sanjaru

 

 

Ljubi vas vaša Veca ))))))))))))))

Jutro posle…

Postoje jutra  kada bih da budem malecka.Jutra poput ovog…

Da se šćućurim u nečijem krilu i tako ćutim.

Da me neko ljubi u potiljak, i rukama napravi ogradu oko

mene…Ogradu od svega što postoji van tog naručja.

Da slušam šaputavi glas koji priča priču za mene…Moju

priču.

Koja nikome još nije šaputana.

Da je jutro,a da vidim zvezde na nebu..

Da  on  usnama skida  senke noći,

koje su zaspale na mom  licu…

Da ne postoji juče niti sutra,nego samo Sada.

Trenutak kojim se meri dužina života.

Znam, želim mnogo….želim najviše.

Ceo jedan  Svet….

Takvo je i ovo jutro posle rodjendana…

Nije lako roditi se. Svake godine iznova  …

Kao Žar-ptica iz sopstvenog pepela, i izneti sebe , spašenu, čistu

poput dijamanta u kljunu ptice besmrtnih duša…

Nije lako ogoliti se pred sobom, poput novorodjenčeta..

Pustiti sve da izadje na svetlost..

Sve svoje tajne, greške, dobrote i ljubavi…Sve svetlosti i tame, crne i

bele misli, sreće i nesreće,radosti i tuge, želje i razočarenja…

Takva su sva jutra “posle”…Sumiramo ,ispitujemo proživljeno…

Zadovoljna sam posle ove   introspekcije…

Srećna, jer sreću treba pripitomiti…Naučiti da je prepoznajemo u

iskricama svakodnevice i snovima kojima putujemo…

Bio je ovo baš jedan magičan rodjen-dan-noć-jutro )))

Uspela sam se roditi još jednom, 48-i put )))),i radovati se svom

postojanju u ovom svetu…

Odoh sada, moja metla od mašte me čeka…predstoje nam mnoga

putovanja kroz oblake od sna satkane..

Pridružite mi se slobodno, ima mesta na ovoj čarobnoj metli )))

Oslobodimo bele ptice u sebi…pustimo ih neka lete neograničene

prostorom

Ljubi vas vaša Veca )))))))))))))

Breskvica nas zove da se igramoooo))))))))))

Igra kreće!

Jeste malo bleskasto, al simpatično je – priznajte!

Pošto ja treba da prosledim nagradu, ovoga puta neka to budu:

1. Veštičanstvena

2. Šunjalica

3. Zelena

4. Duda

5. Crnaperlica

6. Momci neka se ne ljute – oni se ne šminkaju pa pitanja nemaju simsla

Ovo kaže Mala Breskvica na svom blogu i podeli nam nagrade, pa joj se na toj pažnji zahvaljujem)))

Jeste veoma  simpatično i luckasto, ali ja jesam velikoooo i malo dete ,tačnije devojčica, sve u jednoj naizgled odrasloj ženi,ali tako je samo  za neupućene…))))

hajde da se igramoooooo))))))))))))))))

1. Zašto si stvorila blog?

2. Koju vrstu blogova čitaš?

3. Imaš li omiljenu marku dekorativne kozmetike?

4. A odjeće?

5. Koji proizvod dekorativne kozmetike ti je najbitniji?

6. Koju boju najviše voliš?

7. Tvoj parfem?

8. Koji film najviše voliš?

9. Koje države želiš posjetiti i zašto?

Odgovori :

1.Blog sam stvorila jer volim da ispisujem misli….a dopala mi se ideja da će to neko sasvim nepoznat i čitati )))

2. Čitam blogove sledeće, nabrojaću ih, pa će biti jasnije , jer svi oni imaju najmanje jednu  zajedničku osnovnu crtu…Umeju preneti svoje ideje, misli, snove, maštanja, ali i surovost stvarnosti na stranice svog bloga…

Dakle  evo ih :

Zelena soba

Hamzjakl

Čarolija

Verkić

Mala Breskva

Archibald

Perlica

Shunjalica

Šaputalica

Magi

Mahlat

Exxperiment

Elektra

Dudin blog,  naravno i neizostavno )))),

Upodobljavanje

Iznenada…ponekad

Tangolina

Someoldpiano

Alex

Paradoxija

Stepski galeb

Peščanik Art

Nedodjija

Leci

Ivanova beležnica

Sanjar u prolazu

Sarahstory…

i nadam se da sam nabrojala sve ljude koje posećujem .Neke povremeno, neke redovno, ali svi su me obogatili na svoj način..

3.Omiljena marka dekorativne kozmetike mi je Max Factor

4.Odeću biram nekim drugim merilima, marka mi nije važna..

5. zvezdana prašina u očima, ali to pravim sama..)))), inače

maskara )))

6. ah boje…volim sve što postoje i one koje sama izmislim ))), zavisi od dana u kojem sam…trenutka …

7. od poznatih Hypnotic Poison-Dior , jer miriše na kolačiće donete sa dugih putovanja iz dalekih predela  )))

8. Film koji najviše volim je Made in Haven..Ne zbog toga što je umetničko delo, jer je možda trećerazredan po nekim merilima..Volim ga zbog fenomenalne priče koju donosi…

9. Sve  države i mesta , posećujem u svojim snovima , leteći na ovoj raščupanoj metli od mašte…U stvarnosti recimo : Indija, Mexico, Argentina….ma mnogo ih je da bih nabrajala…Sve bih  na svetu posetila kada bih imala prilike,,,)))

To bi bilo to od mene u ovoj igri ))))))))))))

Zahvaljujem se Breskvici što me je zvala da se zajedno igramo,a ja prosledjujem nagradu

1. Dudi

2.shunjalici

3. Verkić

4.sari

5 perlici

Ljubi vas vaša Veca )))))))))))))

Dodiri od kiše…

Norah Jones i kiša koja pleše…Lagano i lenjo…Skoro se i ne čuje..

Klizeći po oknu kapljice ostavljaju trag za nezaborav…

Svaka je kiša drugačija i nova..

Feelling the same way…izvijaju se tonovi nežnog glasa…

Zatvorenih očiju,  pod kapcima koji podrhtavaju i senki koje

ostavljaju trepavice na obrazima, prepuštam se

kišnoj  večeri koja   me omamljuje svojom lepotom…

Vatra pucketa,  isijavajući  toplinu i  pravi  senke na zidovima…

Senke koje liče na sreću u mojoj glavi…duši…

Smešak se otkida,  poput prezrelog grozda čije raščupano lišće

raspetljava vetar sa severa…

Spokoj…mir… pamučna mekoća  sekundi koje klize…nestaju u

beskonačnosti…

Tkanje mojih misli se prepliće u neverovatnim slikama

podatnosti…

Sve je jednostavno u ovakvim noćima…

Putujem…snovima čija krila mirišu na svežinu divljih trava..

Udahnuću duboko, i sačuvati dah da putovanje što duže traje…

Uživam za sva svoja postojanja…

Vaša Ja…

 

 

Suncokret…

Poput suncokreta…i ljudi podižu glavu i upiru pogled ka svetlosti..

Svetlost je ljubav..Ona je nežnost u neko skriveno popodne,dok puštamo da nam miluje oči kroz zatvorene  kapke..

Slušam zvuke violine… u daljini mi se smese  beskrajna polja suncokreta..Zlatnih cvetova,koji su boju ukrali suncu..

Poderani  džepovi oblaka.. puni su zlatnih opiljaka ovog svetla,

a ko ume da se zagleda mnogo daleko i visoko…videće te iskrice u njihovim   mlecno  belim  pantalonama..

Nečija pažljiva ruka,zasadila je rajski vrt na zemlji,

za sve nas …Samo treba gledati srcem…Opijati se lepotom

odežde onoga što nam je nadohvat oka..Oči vide mnogo dalje i više,

ako su osvetljene duhom  koji nema  medje,  kao nebo širokim i slobodnim..

Pustite da vam izrastu krila slezove boje..nosiće vas do kraja sveta..

Kraj je ujedno i početak..Savršenstvo kruga.Sunce je krug…i život.

Suncokret je savršenstvo kruga i sunceve pozlate..

Ako takav cvet imate pokraj sebe,ne dozvolite da mu klone glava

jer mu ne dajete dovoljno svetlosti…

Biće vam mračno ako ode  i odnese sjaj koji vas je

grejao i činio posebnim..

Cuvajte ono što vam je darovano od života..

Jednom izgubljeni sjaj ljubavi svog suncokreta,

nikada  ne možete  vratiti..

Volite  i pozlatite pogled   zaljubljenom   oku..u njemu je vaš lik..

Noć u kojoj Dame biraju…

Noćas Dame biraju..Orkestar svira strastveni tango,noć je ova

magična.Zvezdanom prašinom posuta..

Noćas Dame biraju,a ja biram Tebe.

Ja…Tvoja Dama i  Prostakuša, Veštica i Vila..Princeza i

Prosjakinja,Grešnica i Bludnica…

Noćas ću ti pokazati sva svoja lica i naličja.Pustiću da vidiš  sve

moje Andjele i Demone..Sve sreće i tuge,radosti i strahove..

Ništa neću sakriti,sem svoga lica,kao sto je i tvoje meni skriveno..

Vide nam se samo oči,a to je dovoljno.To je sve što je potrebno…

Noćas plešem samo sa Tobom i za Tebe.

Mirišem na kolačiće od čokolade i kokosa,poslužene na mesečini…

Igram bosonoga u tvom naručju,po krhotinama stakla svojih

razbijenih iluzija…

Ljubiš me…ljubim te,usne ti mirišu na Istinu.Poput krila bele

golubice koja je preletela cvetove divljih trešanja.

Drziš me stiskom poslednjeg ljubavnika.Nemiri mojih bedara u

ovom zanosnom plesu,mesto su tvog smirenja…

Ti…moj Andjeo i Djavo, Veštac i Vilenjak,Pesnik i Čarobnjak…Sve moje.

Noćas cu ti dati da piješ crno vino sa mojih usana,da uneseš moj dah

u svoj krvotok i shvatiš da sam tvoja sudbina…

Noćas sam sva tvoja,bez juče i sutra.

Samo čista strast.Žena i Muskarac.

Ovo je drhtavo vreme Čeznje..

Ostavljam ti med svojih očiju…do noći u kojoj ćeš doći da me vodiš

na ples…Do noći u kojoj ovo neće biti san…

Drhtaćeš dok mi budeš pružao ruku,ne znajući da sam sve buduće

plesove sačuvala za Tebe …

jer ti  si jedini partner za mene, u ovoj dvorani zivota…

Biće to vreme Ljubavi…

Čekam te uzdrhtala..

Tvoja Ja…

Crveni kišobran…

Prolazeci ulicom,u ovom kišnom danu, sapletoše me  sećanja na

neke davne kiše.. NE!

Odmahnuh glavom da rasteram misli izdajnice…

Nema sećanja.Nema vraćanja u prošlost,to je pogubno za dušu…

Ne postoji juče niti sutra.Samo danas.SAD.

Čujem svoje korake i dobovanje kiše po kišobranu.Koža mi je blago naježena od svežine koju donosi vetar sa severa.

Osećam kišnu kap na trepavicama levog oka, jer sam  izvirila da nešto pogledam.Zubima mrvim žvaku sa ukusom višnje i mente.Krišom pravim balone,zaklonjena kišobranom,jer ipak…imam skoro pola veka,i nije to lepo)))…

Smeškam se svojoj detinjariji radujući se što idem da pijem najbolju kafu na svetu)))

Dah mi miriše na sreću…

Srećna sam što JESAM.

Što postojim u ovom ludom i šašavom svetu koji ume biti okrutan i surov,lažljiv i sumoran,ponekada i užasan…

Isto tako ume da bude  divan i rasplinut od sreće.

Mnogo mi je ovaj moj život uzeo…mnogo mi je i dao.Volim ga, i sebe u njemu volim.Volim sve što se u njemu nadje,svakog ko dodje,prodje ili ostane…

Moj  kišobran je crven,veseo i radostan.U moru sivila,dok kiša lije,pod njim sam crvena tačka životne snage i vedrine.Odudara od okoline ta tačka, kao kada slikar, na sliku savršeno uklopljenih boja,u ludom impulsu,doda kičicom crvenu mrlju.

Ona se ne uklapa i kvari harmoniju dela,ali on se osmehne svaki put kada pogleda u tu nesavršenost.Tu crvenu,grešnu,radosnu tačku.

Ovakva,neuklopljena u nijednu harmoničnu sliku,obojiću nekom život i izmamiću mu osmeh..

Staviću u njega crvenu tačkicu.Volećemo se zbog toga,držaćemo se za poglede, pa za ruke, zajedno na vetrometini života.

Bićemo tačka strastvene,crvene radosti u sivilu kišnih dana…Eto.

Pronadjite veseli kišobran.

Ne da vas štiti od kiše, jer ona je divna, nego da dodate iskričavu , radosnu  mrlju u jedan sivi dan..

Uhvatite pogled onog koga volite, i pomilujte ga najnežnije što se to pogledom može…

I…da podelim sa vama ovo što danas pročitah :

„Ako sretneš čoveka  bez osmeha  , pokloni  mu svoj „

Osmehujem se…a vi ?))))))))))))))))

Noć u kojoj se beru zvezde….

Ovo je noć u kojoj ću nabrati pregršt zvezda …

Noć u kojoj  korpu napravljenu od snova,

nosim u levoj ruci, dok se penjem nebeskim merdevinama…

One imaju samo tri stepenice, jer su  sada zvezde sasvim  nisko

Skoro ih sa zemlje

mogu dohvatiti ako se popnem na prste..

Prva stepenica je od krila bele ptice

što u kljunu nosi svetlost da obasja tamu,

druga je od trepavica  oblaka  lutalice

što prave senke u kojima se odmaraju tužne duše

i treća je od osmeha Andjela,

što prašta svaku našu lošu misao….

Kada napunim korpu,

sešću u  meko krilo Meseca ,

i ostaviti otisak misli na njegovoj

beloj kragni,

dok se iz bokala sreće prosipa srebrni nektar

iskričave  svetlosti…

Ako izadjete napolje i podignete glavu,

nakupićete  u svoje zenice

dovoljno srećnog praha za celo  postojanje…

Zapahnuće vas miris sveže ubranih zvezda…

Cimet i gorki badem…

Tako mirišu u ovakvim noćima…

Osmeh je obavezan,

zato dozvolite svojim dušama

da se razliju kroz usne i celo biće…

Ogrnite samo plašt od snova,

kojim ćete poleteti u svet čarolije…

Čekam vas …

Slike u očima…

Šta sve stanuje u našim očima,pitam se …

Tu se nalazi  ceo jedan mali-veliki svet.To je najveći foto-album  koji imamo.

U njemu su lutke mog detinjstva,zelene kajsije koje beremo kradom da ne vidi baka..Osmeh kojem nedostaju prednji zubi…obrazi umrljani marmeladom..Plavetnilo mora u kojem učimo plivati,moj mladji brat i ja..Nebo koje je u požaru sunčeve vatre pri zalasku. Predvečerja koja oduzimaju oštrinu slici,u magičnom su  sfumatu,samo se obrisi naziru,dok noć ne oboji svojim crnilom sve oko nas…

U mojim  očima  takodje  žive i dva oka iz ogledala,koja me gledaju zamazana od plača,dok se otapa,  prvi put nevešto naneta maskara,ostavljajući crne suze na licu..

Na ovo sam se kasnije navikla…kao i na sve drugo uostalom..

Postoje i usne koje se približavaju,spuštaju na moje…i tada je ceo svet nestao u prvom poljupcu…

Tu su i ruke koje drže moje…nekad’ levu…nekad’ desnu…

Zatim, ruke sa staračkim pegama i kao pergament tananom kožom,a pripadaju mojoj baki…Napravile su mnogo puta mašnicu u mojoj kosi…milovale uplakano lice…

Kada bih mogla da istresem sve napolje, pronašla bih tu još mnogo slika, veselih i tužnih, ustreptalih, nežnih, bilo bi i ružnih, zamagljenih…izoštrenih…najrazličitijih slika moje stvarnosti i mojih nestvarnih sanja…

Radjanja i umiranja svetlosti mnogih dana…Izbledelih boja noći..Eh…čega sve tu ima…

Ima i lica ozarenih ljubavlju,fragmenata sreće koje nosim u levom oku..

Najveća ostava za blago, na celom svetu.

Razne mape koje vode sreći, mada  sam često pogrešno tumačila oznake na njima, ali sam ipak tražila…putovala..padala…ustajala…Uvek nastavljala..

Naše oči…

Kriju svetove koji su upleli slike u kaleidoskop našeg života.

Prelistajte ponekada taj album.Ne dajte slikama da izblede.

Osvežavaju  se time što ih puštamo da iz dubine naših zenica izadju pred nas. Odevene  u šareno perje ptica naših misli,koje postaju reči…izrečene glasom ili napisane perom…Tako nastavljaju da žive  – zauvek.

Pišite,delite ih  sa drugima.Čitajte..sakupljajte nove još lepše i vrednije…

Ovo  je nebeska matematika….

Deljenjem se umnožava ono što dajemo…

Bivamo  bogatiji i onda  kada  dajemo…i  kada  upijamo nečije   dragocenosti..

Iz oka..oku…

Cvetovi tame…

Bogovi  iskašljavaju   svoj jad,prosipajući ga po Zemlji,alergični na sve laži koje slusaju,i zlo koje gledaju  danonoćno..

Ovo je doba cvetanja.Opasno za one koji ne podnose cvetove zla, prevare i laži..

Vreme je procvata za one druge,što  od ovog polena prave med, koji  osnažuje i krepi  ono loše u njima.Pčele  njihovih reči zabadaju svoje žaoke u meso istine..One  se roje  u košnicama  tame,u kojima se ne zna za dobro…za  ljudskost..

Prepoznaćete ih po pritvornim  osmesima, vrludavim  pogledima,koji vas nikada ne gledaju o oči…Po sivilu svega što vam lažno daju, zasipajući  vas pepelom besmisla..

Pod maskom melanholije i sete…produhovljene  patnje,zapravo uzimaju vašu svetlost .Crpe iz vas sve što je radosno i lepo…sve što je detinje nevino..Optužujući vas da ste površni i živite u nekim besmislenim snovima..

Ne pružajte  im ruku spasenja,jer oni spas i ne traže..To je zamka kojom vas povlače u tamu,da bi se oni podigli na svetlost..

Čekaju  novu žrtvu,i novo doba cvetanja..Cvetova zla,laži i prevare..Cvetova tame..

Gledajte ih u zenice,smešite se iz duše,pustite  bele leptire svojih snova na njih…

Pobeći će tada  u potpunoj  ogoljenosti  svoje negativnosti…

To će biti vaše spasenje…

Ne treba vam opravdanje sto živite,što sanjate…Ponekad’ otrpite jad  nebeski…ponekad’ štrpnete  delić sreće..

Okrenite se onima koji su puni topline…one ljudske..Koji svoje duše pune ljubavlju..Prema svemu sto je živo i neživo na ovom svetu..

Oko njih sve miriše na  spokoj..

To su ljudi dodirnuti  krilima andjela…oni   hodaju medju nama…dajući nam svetlo koje obasjava dušu…

Nadjite ih…svuda su oko nas…

( da ovo napišem ,potakao me je razgovor sa bićem toliko punim zla, da se još ježim kada se setim tog glasa…)

Nagradaaa )))))))))

Ovu sam nagradu dobila od Čarolije, i zaista mi je  drago zbog toga.

Ona je neko čije mišljenje veoma cenim, volim kada me poseti na blogu, a takodje volim čitati  njene tekstove.

Šta nagrada predstavlja :

” Prix d’arts

je nagrada blogerima koji prenose kulturne, literarne , etičke i dr.  vrednosti izvan nacionalnih i govornih granica.

Koji , sažeto rečeno pokazuju da se njihova živa kreativnost i razmišljanje može lako otkriti  u njihovim riječima i izmedju redaka , bez obzira na jezik kojim pišu.Nagrada je zamišljena kao  sredstvo promicanja prijateljstva medju blogerima, način da se iskaže naklonost i priznanje za njihov rad ,koji webu daje dodatnu vrijednost . “

Pošto me mnogi kritikuju kako sam sklona da pišem hvalu i hvalospeve, pokušaću biti kratka u svom obrazloženju i ne mnogo ” slatkorečiva”

Jasno mi je da mi pišemo iz zadovoljstva  a ne zbog nagrada, ali isto tako mnogo mi znači da neko želi proslediti nešto što je dobio, i meni ,izmedju mnogih koje čita.Nagrada jeste simbolika ali baš volim što sam je dobila ))).

Čaroliju sam zamolila za uslugu da mi objasni linkovanje, pokušaću sada  kako znam i umem napisati ( i ostaviti link ka blogu ) kome ja želim proslediti ovu Nagradu.A možda mi i uspe ?))))

Zato mi oprostite na ovakvom pisanju zbrda – zdola,  prvi put linkujem  ))))))))))

Obzirom da nagradu mogu poslati samo na pet blogova,i da su neki, poput Zelene,( moji prvi posetilac na blogu))), već nagradjeni od nekog drugog,a mislim da nema smisla da je dajemo svi istim osobama,

ovo je moj izbor :

Kao prvo našoj  miloj Dudi , koja nas razveseljava svakim svojim

postom.Ona je vrelo dobrog raspoloženja pa i kada joj ne ide

najbolje, trudi se da na blogu šalje dobre vibracije.

Stevo, naš jedini pravi pisac,(mislim na društvo u kojem se

krećem na blogu, naravno), pun je nesvakidašnjih pričica i

ozbiljnih priča koje svi sa zadovoljstvom čitamo.

Mala Breskva, naša maza, devojka koja detinjom dušom piše

tekstove koji donose osveženje i obožava Djoleta Balaševića ))).

Šovlja i njen blog  gde rado čitam  pesme i tekstove koji su

duhovito i odlično napisani )))

Alex, koji me oduševljava svojom iskrenošću i odličnim

analizama dogadjaja ,  sveta i svega što je u   ljudima..

Čarolija, Zelena, Šaputalica , Elektra, Sanjar, Experiment,Prijatelj, Verkić, Sara, Crna Perla, Sanja, Milina, Nedodjija, Arch, Pego ,   i mnogi drugi blogovi , medju kojima su skoro svi od nabrojanih dobili Nagradu od nekog drugog već, takodje su na mojoj listi Blogera koje vredi čitati i koji bi ostavili veliku prazninu da ih više nema na blog-prostoru.

Moram pomenuti i Slavkov blog koji sam rado posećivala, ali on je na žalost ugašen.

Eto dragi prijatelji, bila sam kratka, koncizna i bez mnogo reči.

Sve vas volim i zaista rado čitam, radujući se kao dete novom postu bilo koga od vas.

Vaša Veca

I jedna sličica za kraj ))))

Nastavimo sa pisanjem, miševe u ruke da ne bi oni uzeli nas )))

Do novog posta ))))))))))

U Tvojim rukama..

Nekoliko dana smo igrali igru skrivalice…

Hoćeš – nećeš., desiće se – neće…Taman kada sam pomislila da sam Te izbegla, došao si u velikom stilu. Teatralno i sasvim drsko , ne pitajući za dozvolu ili pristanak – uleteo si u moj život.Gurnuo  u stranu sve i ušao u svaku poru moga postojanja…Za moju trpezu i u moju postelju smestio si se ležerno,  kao da ti to pripada nekim pravom koje ti  ja nisam dala…ali…Ah…ubrzo se sve i svelo samo na boravak u postelji.Drhtala sam u tvom naručju iznemogla i besvesna..Kada bi tvoj stisak postajao jači, gorelo bi hiljadu vatri u mom telu…umu…

Znoj se poput bisera kotrljao niz moju kožu koja je bila žedna  pustinja , te  pržila  sitne kapljice osveženja..Uvijala sam se u  divljem ritmu koji si  nametnuo, bespomoćna da ti se oduprem…Čas žestoko uzdrmana vrelinom kojom si me obasipao, čas mazna, krotka .. polusvesna…

A snovi ? Snovi u koje si me vodio kaleidoskop su najneverovatnijih prizora..Fantazmagorične slike i boje , mešavine vidjenog i nikada vidjenog do tada, ostale su da ih jednu po jednu opisujem u svojim pričama…

Letela sam na belom konju čija krila boje mesečine jednim zamahom prevaljuju svetove…Pomešao si mi snove i javu ,  zatim otišao naglo,  ostavivši me slabu i lomnu da se tražim…Medju javom i  u  snu…

Nisam uspela saznati  Tvoje ime, a nije mi ni važno…

Znam samo da još nikada niko nije uspeo da me zadrži u postelji bez prestanka čitavu sedmicu, da me povede u vatru i led istovremeno…

Samo ti. GRIP – do sada ne doživljen, ali eto, upoznali smo se..

Ja tvoju snagu , Ti moju slabost.

To je dovoljno . Za početak , ali i kraj jednog  bliskog prijateljstva…)))

Umorna , iscrpljena i   sa lomnim  osmehom,  Veca ))))

Začini Života…)))

Jutros  sam izašla iz sna probudjenih čula, sa osmehom u  očima i

na usnama.  Onim što  golica iznutra..Što mi stvara slike

začina

u toplim bojama , na nekoj pijaci  gde prodaju  Sreću…

Za osmeh. Onaj iz dubine bića…Baš je malo potrebno,

na toj pijaci začina Života.  Pijaci Sreće.

Da  je osetiš. Sreću..

Vazduh ima ukus prženog karamela i dašak cimeta je u njemu.

Žene zveckaju svojim narukvicama  duginih boja,

izvirujući ispod šarenila plodova, koji se rasprskavaju  u

vatrometu boja, ukusa i mirisa…

To su  mirisi  srećnih putovanja. Nije vam potrebna karta niti

pasoš.

Dovoljno je da pustite osmeh iz dubine bića…da sklopite oči,a

otvorite dušu..

Videćete ptice koje imaju ljudski pogled.

Obraze dečaka  koje razvlači osmeh, a sunce klizi njegovom

kožom boje  čokolade..

Omirisaćete sve boje koje vaše oči mogu videti..

Dodirnućete latice cveta koji nema ime.

Toliko je neobično lep da ne mogu smisliti ime koje bi mu dali..

Cvet.

Na pijaci gde je sve dostupno – za osmeh…ili dva..

Tamo zlatni pogledi starca ,pod turbanom od oblaka,

miluju vaše lice i brišu sivilo beznadja..

To je mesto gde se odlazi po začine  koji vraćaju izgubljenu lepotu

življenja..

Čekam vas tamo.Svi ste dobrodošli.

Pićemo čaj u boji letnje kiše..

Boju ćete  dodati sami..Izbor je neograničen .

Požurite, da posejemo zvezde čim sunce ode na počinak.

Vaša Ja.

Priča za Tebe…

Ovo je jedan stari tekst koji objavljujem ponovo, jer govori o Sreći,a ona nam je potrebna uvek )))

Napisala  sam  u jednoj noći punoj zvezda,

najlepšu priču  za  tebe …

U njoj su obronci zelenih planina..

ptice koje govore svim ljudskim jezicima..

i nemuštim jezikom, kojim se govori o Ljubavi..

Stavila  sam u nju sve mirise juga,

tople i beskrajno senzualne.

Trepavice devojčice koja prodaje cveće…

što prave senke na njenim obrazima boje breskve..

Orhideje boje vanile, ružičaste flamingose

dok suše  svoje perje,  na  mističnoj obali

pod zracima zalazećeg sunca…

Milovala  sam te  rečima ,kojima dadoh   oblike snova…

Snovima ,  koje  oživeše reči  ..pisane  perom rajske ptice…

Povela  sam  te  na bestelesno  putovanje,

u prostore koje oduvek sanjam..

Pred  žednim  očima  pukla je širina mutne

reke Gang, u kojoj spiraju kal sa  duša,

izgubljeni heroji – svojih pronadjenih  života…

Začinila  sam  je mnogim licima…

Crnim, belim – i svim nijansama

koje svet ima , na ovoj livadi nepreglednoj..

Dočarala   mirise  magičnih  začina na pijaci,

u nekoj zemlji , gde žene idu

okićene ogledalcima oko vrata i zapešća…

Reflektuju – nestvarno lepe   slike , što prodiru iz duše..

Koža im svetlucava  na jutarnjem suncu..

Posuta je  zlatom koje  donosi vetar,

podižući sitnu prašinu sa tla,

u bojama  preprženog karamela…

Svakom rečju koju  ispisah za tebe,

imala  sam  te još više…

A koliko više može da se ima  ?…

…pitam se , dok mi osmeh

topliji od afričkog sunca ,

pretvara oči u užareno jezgro  života…

Mnogo je ovo.  Za dva života – mnogo,

a ja imam ovaj jedan … i mesta za  još..

Melodija raspevanih   slika , odnosi me

beskrajno daleko i sasvim blizu..

Odmah tu – gde stanuje beskonačnost..

Kušam tvoje  ukuse ,uvek drugačije i neponovljive..

Vrata su širom otvorena…Mutno  sijaju  iza mraka..

Vratar sazdan od tuge i sivila,

odselio je odavno..Na neznano vreme.

Od  tada…pravim ogrlicu od belih momenata..

pokupljenih sa krila andjela…

Za  tebe , lutalice    bezvremena…

Da me pohodiš što češće..

Na jeziku ljudi , ime ti je  Sreća.

Odenite Jesen …

Odenite  zlatnu patinu sunčeve Ljubavi prema svetu…

Lišćem prekrijte svoja stopala.  Gazite šuškavo i  pucketavo, dok

iskrice zlatne svetlosti hitaju da ih zarobe vaše oči..

Upijte u sebe svu odlazeću toplinu letnjih popodneva, i pustite je

da

zasvetli u dnu vaših zenica. Pretvorite je u plamičke strasti

kojima  ćete

raspirivati

vatru zimskih  noći…

Vreme je sakupljanja i  upijanja palete boja koju ni najveštiji

slikari ne mogu preneti na svoja platna…

Ne mogu, jer te boje samo naše oči   i duša iza zenica ,mogu

sačuvati u

svojoj neponovljivoj veličanstvenosti.

Možemo   dodati i neku novu boju, koja je oku nevidljiva, a vide je

oni koji umeju gledati srcem…

Nebo blagim osmehom posmatra svoj odraz na tlu, koji je razliven

u  bezbroj nijansi toplog…

Raspukli pamuk oblaka, u odrazu je rumen, bakarno

prelamajući   iskričavu   nežnost ..

Lepota koju nam nudi naš svet,  na dohvat je pogleda.

Poklonjena

nam je.

Ogrnite plašt satkan od raspuklog kestenja, protkan nitima

Jesenjih akorda..

Pojačajte muziku svojih reči..

Pospite osmehe crvenilom raspuklog nara…

Strast življenja neka vas dotakne svojom

čarobnom rukom..

Dozvolite da se u vama naseli ptica raskošnog perja…

Ime  joj  je  Lepota postojanja…

Čekam vas u šumi  Svih  Jesenjih Rapsodija, u kojima  tonovi

imaju  boju spokoja  i mirišu  na srećne početke…

Vaša Ja.

Kako i zašto sam postala Veštičanstvena?)))

Post koji je napisala Šovlja, inspirisao me je da napišem kako i zašto sam odlučila postati Veštičanstvena,  i da pokušam odgovoriti na njeno pitanje upućeno meni ))))

Kako sam odabrala da od svih  ženskih likova iz bajki koji su  divni, nežni i  slično, poželim biti onaj jedini omraženi i nevoljeni -veštica…?

Kao prvo ,moram priznati da je u mojoj prirodi da me zanimaju i inspirišu ljudi i pojave,koji su iz nekog razloga stavljeni pod etiketu loših i nepoželjnih, u dobrim kućama i otmenim društvima…

Nalazim da su uvek bili mnogo inspirativniji i zanimljiviji oni pod crnom etiketom,  od  dobrih i pozitivnih, jer morate priznati -relativno je šta ko smatra dobrim i ispravnim, kao i šta je kome zanimljivo…

Zatim nešto što je imalo posebnu važnost da se opredelim za to da budem “veštica”,  je to,  što su me  “dobri prinčevi”, i život “posle ” u toj žabokrečini sa njima, užasavali od kako znam za sebe.

Želela sam mnogo više od toga da me “spase” neki plavokosi lik melanholičnog  lezilebovića – princa , kojeg će privući moja životna snaga.Koji će me “izdići iz blata” mog plebejskog porekla i “podići” do svojih skuta plemenitih ( bljakkk).

On će potom  moći nesmetano da se grebe za smisao i da uzima moju životnu energiju kao da je u samoposluzi, jer pobogu  -ja sada pripadam njemu.

Suprotno tome je svakako lik Djavolčića, Vilenjaka i Vešca, koji jaše crne konje u crnim noćima, zabavlja se ludo i traži Ženu koja je dovoljno svoja i samosvesna da bi mogla ravnopravno  putovati,  svim svetovima i vremenima  , sa njim…i on sa njom…

E to me je zanimalo, to je bilo ono što odabrah da čekam, iako čekati ne znam.

Da bih mogla da se nadam takvom Muškarcu, mogla sam postati jedino Veštičanstvena i ni jedna druga.

Težak je put do toga, mnogo je neravan, često se pada, ogrebu se kolena i laktovi, ali je Vredno truda.

Zadovoljna sam , što sam na vreme odabrala ono što me jedino može učiniti srećnom i ponosnom što sam Žena.

I tako drage  moje i dragi moji ,

nije svaka “veštica” zla niti loša, naprotiv, to je simbolika pobune protiv močvare dosade koju su neki proglasili za jedinu dobru i lepu…

Moje oči i moja duša vide drugačije, dopadaju im se neke druge boje, neki divlji nebeski jahači, koji nisu kraljevstvo nasledili prebirući po blagu svojih očeva, nego su ga sami stvorili snagom svoje volje ,  uma  i hrabrosti…

I uopšte, moja životna filosofija okrenuta je istraživanju, radoznalom traganju, ispitivanju, posmatranju ,upravo onoga što je nedovoljno shvaćeno ili pak nije dobilo šansu da pokaže sva svoja lica…

Dakle, draga moja devojčice koja si mi postavila pitanje “Kako se postaje veštica? ” , nadam se da si zadovoljna odgovorom…))))

Ostajem i dalje vaša Veca,

srećna jer imam vas   koji posećujete moj skriveni svet ,a  vidim

vas kao “hrabre jahače “, koji su

drugačiji od ustaljenog i ne plaše se da takvi  i ostanu…

Kad’ vam kazem da vas Volim )))

Disem svoje dane.

Usisavam svaki dasak, pozudnoscu  zavisnika.

U ovim trenucima svoga vremena ne umem da delim.

Ne mogu naglas.

Lepota je sada upravo u nepisanju.

Sakupljam.

Poput ostarele sumske  vestice-lutalice.

Bosonoge. Rascupane.Musave od dudinja.

Ne mogu ovakva pred svet.Pred vas.

Ruzno ili ne – sama sam sebi dovoljna.

Uzivam u tome bez laznog stida.

Nikada nisam volela ciniti nesto ” reda radi”.

Najmanje bih to cinila vama.

Zato cutim.

Disem svoje dane.

Bosonoga i ogoljene duse uzivam.

Razlivam se.

Biram esenciju zivota. Pakujem i prepakujem.

Ipak…dodjoh da vam kazem da vas Volim.

Da mi ne nedostajete.Bar ne previse.

Nosim vas sa sobom.Uvek.

Tu ste mi,  vi koje sam odabrala i koji me odabraste..

U udubljenju  levog ramena, ispod kose.

Srescemo se jos…ne sumnjajte u to..

Vasa Vestica )))))

Igra svetlosti…

Odblesak svetlosti na povrsini vode, to je lepota sveta…

Pokusala sam uhvatiti iskre koje plesu vazduhom odbijajuci se

o staklo  reke…Ocima, usnama, nozdrvama…

Ja sam kolekcionar.  Kolekcionar  Trenutaka koji mi zaustave

dah…

Skupljam samo originalne i samim tim neponovljive trenutke.

Belezim ih u dnu zenica…i iza, na mestu gde je esencija duse..

Ushicuje me svaki udah vazduha koji mi je poklonjen.

Jos vise ono sto mi ga oduzima, svojom neizrecivom i

neponovljivom lepotom.

Zahvalna sam zivotu na prilici koju mi je dao.Prilici da zivim.

Da  zivim svim svojim culima..

Ovo je sreca.

Prepoznajem je..

I nista vise…I nista manje…

Otkrovenje…

Duboko , iskreno, najprijateljskije i zauvek ,

zavolela sam sebe…

Gresnu i  bezgresnu , prljavu i cistu…Crnu i belu , cutljivu i

pricljivu , gladnu i situ , zednu i napojenu…

Malu i veliku , nezrelu i mudru….kukavicu i hrabru…

Stidela sam se i odbijala ovu tako prirodnu ljubav jer nam je

drugi namecu kao samoljubivu..Eh…koliko nam treba da

postanemo blagonakloni prema sebi…

Sada uzivam u spokoju i ispunjenosti koju ta primarna ljubav

pruza…

Voleci sebe, beskrajno volim sve sto postoji ili je postojalo,

i ono sto ne  znam postoji li, ali sam  spremna  da volim…

Svete , volim te…)))

Tvoja Ja…

Ljubav bezvremena…

Plesala je sa Vetrom…On je bio njen  bezvremeni

prijatelj…Tesitelj u cekanju dugom…Predugom…

Ljubila je vazduh usnama od sumskih jagoda, grlila svet  rukama

od paprati..Vratila se tamo gde i pripada..U sumu svojih

snova, nadanja, cekanja…medju ogromno hrastovo drvece

izbrazdane kore, na koje je naslanjala lice, zagrlivsi drvo, cvrsto

pripijena uz njega, kao uz davno izgubljenog ljubavnika..Volela je

da ponese u nozdrvama mirise sume, da u svom snu trci nocu

bosonoga po vlaznoj travi..Nosila je tada svoju  mesecevu

haljinu, protkanu srebrom i barsunasti plast noci…U ocima

zvezde, ali one naudaljenije, koje svetlucaju tek kada joj se

dovoljno

priblizite. Kada vas pusti da joj pridjete…Divljakusa, sumska

vestica , koja razume sapat lisca, cita iz mesecine i opija se rosom

koju je skupila na dlanovima..

U kosi je imala ukrase od svitaca koji su svetlucali zelenkasto, a

nekada, pri oblacnim nocima, sasvim ljubicastim svetlom .

Cekala je svog Carobnjaka, svog viteza-lutalicu. Iz zivota u

zivot, uvek je nosila isto prasecanje u dusi. Sada zna . On ce

pronaci nju. Zato i jeste Carobnjak.

U novo jutro usla je sa osmehom. Usana crvenih od jagoda, u ruci je

stiskala grancicu  mandragore-carobne  biljke koja donosi

Ljubav.

Cekala je cista srca, detinje duse…ostavljajuci  iza  sebe trag od

belih

leptira…

Tako ce je lakse pronaci…Leptiri su tragovi duse…