Ti si dosao…

Nocas si mi usao u snove i posrebrio ih vezom lutalice vecne..

Tiho i necujno prekrio si svet koji  je cekao da se probudim,

i radoscu otopim nekoliko iskrica zaledjenih u tvojim

ocima…

Ti znas, da te uvek jednakim uzbudjenjem cekam i jednakom

ljubavlju docekujem…

Kao da nikada nisi ni odlazio…

Kao da nisam ljubila Sunce , vetrove juga i sve sto me je dotaklo

lepotom …

Kao da me nije milovalo sve toplo sto je ovde dok tebe nema..

Tvoje nezne dodire,  kojima milujes moje zatvorene kapke i

trepavice, spustajuci se  lagano  niz lice, niko ne moze izbrisati…

Sjaj i magiju sveta koji bojis u belo i plavo, mozes samo ti oslikati

pred mojim ocima…

Ledenim dahom ispisujes  po oknima,  price – bezvremene

lutalice, mesecevim mutnim sjajem kujes caroliju zimskih

noci..

Ti…neponovljivi…

Radoscu docekivan od kada te prvi put videh i osetih…

Paperjasti dodiri andjela…Nebeska magicna bajka koja se prica

zvezdanim snovima..

Ti…Uvek nov, divan…moj…najmoj…

Sneg.

Sneg.

Sneg.

Bas si me usrecio i  detinjom radoscu razveselio..

Ostani sa mnom dugo…

Sve do proleca…

Tvoja Ja.

(Ovo je jedna od prvih prica koje sam napisala, a jos uvek je aktuelna, pa sam resila da je zasluzila da je opet objavim…)))

Plesala je sa Vetrom…On je bio njen  bezvremeni

prijatelj…Tesitelj u cekanju dugom…Predugom…

Ljubila je vazduh usnama od sumskih jagoda, grlila svet  rukama

od paprati..Vratila se tamo gde i pripada..U sumu svojih

snova, nadanja, cekanja…medju ogromno hrastovo drvece

izbrazdane kore, na koje je naslanjala lice, zagrlivsi drvo, cvrsto

pripijena uz njega, kao uz davno izgubljenog ljubavnika..Volela je

da ponese u nozdrvama mirise sume, da u svom snu trci nocu

bosonoga po vlaznoj travi..Nosila je tada svoju  mesecevu

haljinu, protkanu srebrom i barsunasti plast noci…U ocima

zvezde, ali one naudaljenije, koje svetlucaju tek kada joj se

dovoljno

priblizite. Kada vas pusti da joj pridjete…Divljakusa, sumska

vestica , koja razume sapat lisca, cita iz mesecine i opija se rosom

koju je skupila na dlanovima..

U kosi je imala ukrase od svitaca koji su svetlucali zelenkasto, a

nekada, pri oblacnim nocima, sasvim ljubicastim svetlom .

Cekala je svog Carobnjaka, svog viteza-lutalicu. Iz zivota u

zivot, uvek je nosila isto prasecanje u dusi. Za trenutak je jednom

pomislila da ga je pronasla, prepoznala, ali bejase to samo

privid…Sada zna istinu. On ce

pronaci nju. Zato i jeste Carobnjak.

U novo jutro usla je sa osmehom. Usana crvenih od jagoda, u ruci je

stiskala grancicu  mandragore-carobne  biljke koja donosi

Ljubav.

Cekala je cista srca, detinje duse…ostavljajuci  iza  sebe trag od

belih

leptira…

Tako ce je lakse pronaci…Leptiri su tragovi duse…

Olivera Katarina – ‘Ej, vi, magle (1974)

Magle uvek nešto donesu, ponešto sakriju, a  nekad’ i otkriju pogledu pažljivog posmatrača…

Ovo je magleni mesec… Novembar. Dok hodam ulicom, osećam se kao u čudesnoj zemlji pripovetki.Svuda se krije ponešto, ne vidim dalje od nosa, magla se lepi na  lice, oči, kosu..

Smeškam se…Sreća me obliva sa krpicama magle koje se stvaraju niotkuda. Lepo mi je ovako skrivena pogledima, bat mojih koraka je prigušen i sve je nekako uvijeno u  čudesni sfumato od magle.

Osećam neku blagu uljuljkanost, kao u majčinoj utrobi…Lelujave senke plešu oko mene, stvarajući uz pomoć mašte čarobne slike, nikad’ neispričane priče…

U ovoj magli, danas, pronašla sam i starog prijatelja, pa sam pomalo setna i raznežena.Dugo se nismo videli niti čuli , a priča njegova beše dirljiva, i mislim da je prijateljstvo koje nas veže, nedostajalo u našim životima. Bar malo. Malkice.

Kaže – dobro je.

Trudi se da u mrežu za leptire, nahvata što više sreće..

Kažem – to me raduje.

Tuga je dugo stanovala u njegovim očima..

Pronašao je svoj mir u ženi koju voli. Svet je za njega opet dobio boje.Osmeh kojim me je prelio, govori više od svih reči.

Srećna sam i ja. Zbog njega, zbog toga što me raduje kada vidim da  nebo ponekad’ pomiluje i one prema kojima bejaše okrutno..

Živeti srećom i kada naizgled nema posebnog razloga za to  – dirljiva je  veština.

Treba nam samo malo blagonaklonosti sudbine.

I neko sa kime to da podelimo. Ponekad’.

Eh te magle…čarobne…divne…))

Pogledajte dobro, možda vam nešto donesu.

Za radost.