Pronasla sam neku belesku jutros i pokusavam da uporedim ono sto sam tada osecala, sa stanjem u kojem sam sada….
To je mala, ukoricena svescica u koju sam zapisala sledece:
„Crna sveska za crne misli“…
tako cu nazvati ovu svesku koja je igrom slucaja,ovako crnih,mracnih korica dopala bas meni….ko zna zbog cega….
Uostalom potreba da se zapisu misli, dolazi uglavnom od tih crnih,tmurnih….bele se  rasplinjuju u svojoj lakoci, ne mogu se uhvatiti i strpati u reci i slova na belom papiru…“
……………………………………………………………………………………………………….
17.novembar 2006…..jutro posle….

Smeskam se dok ispijam drugu po redu jutarnju kafu i palim ko zna koju po redu cigaretu…
laganim,prisnim pokretima.Cuveno pitanje koje su mi juce postavljali prolazi mi kroz misli..
„Kako se osecas sada sa 44?“,tako blesavo i nepotrebno,na koje niko i ne moze odgovoriti sve dok ne dodje novi rodjendan i ne napravim osvrt na prethodnu godinu svog zivota.
Kako se osecam? Kako se osecam ja…koja stojim na raskrsnici i ne mogu da odlucim kojim putem da krenem?…..Cekam da vidim neki znak,pokusavam da se pravim nezainteersovana da bi neko od gore odlucio umesto mene….Eto kako se osecam…ovo „jutro posle“….

Jutro posle rodjendana…sadrzi u sebi pomalo stida zbog raspojasanog osecanja od prole noci…Noci u kojima sam sama sa sobom i na neki perverzan nacin izvlacim sve svoje strasti iz sebe….svoje demone i sve strahove…svoje srece i sve svoje neznosti koje nisu nikom date….
Pustam da uzadju na svetlo i da ih vidim tako ogoljene pokusavajuci da procenim koliko su izbledele…Mozda ne vidim dobro…mozda samo u mojim ocima imaju jos uvek one boje…i one mirise…
Pitam se koliko sam postala drugacija vajana svim onim sto mi je zivot stavljao pred noge…Koliko me je izmenilo ono o sta sam se spoticala…padala i ustajala..pokusavajuci da uz osmeh uhvatim onaj svoj dobro poznati korak…Korak zivotinjice kojoj  su  ponekada zaklonili sunce…Zivotinjice koja je porasla…i naucila da hoda jedva dodirijuci tlo vrhovima prstiju…

………………………………………………………………………………………………………………………………….

Advertisements

9 responses »

  1. I meni je uvek nezgodan taj dan posle rođendana i uvek se radujem sopstvenim tekstovima, napisanim ko zna kada i sa kojim ciljem i povodom. Volim da ih analiziram, „koliko sam se samo promenila od tada i jesam li uopšte“? Prolaze godine da čovek i ne primeti da je porastao. 🙂

  2. Aha…posebno je to neko vreme…oko rodjendana…pomalo misticno i nekako smo strasno raznezeni i osetljivi,ma koliko da imamo godina.)))Znas….ponekada je mozda i utesno videti da se nismo sustinski promenili…to sto nas cini „odraslima“ tek je blagi premaz naucenog…i to me svakako veseli..)))

  3. Interesanto je pročitati tekst koji je davno napisan. Vidim, meni je ovaj tvoj promakao.
    Pravo da ti kažem, nikada mi niko nije postavio takvo pitanje na rodjendanu. No, postavljala sam ga samoj sebi. Uglavnom se poredim,kakva sam bila sa trideset, četrdeset, pedeset, a sledeće godine, uf, strašno mi je da izgovorim, mada, ne osećam se tako.
    Moja majka je imala 56 godina kada je „otputovala“ a osećala se kao klinka, orna, čila i vesela. Pa, nisam baš takva, ali, nisam ni daleko. Još uvek mogu dobro da potegnem.
    Ne preispitujem se kakva bih bila da sam ostala u braku ili da su mi živi roditelji, jer, nema svrhe. A znaš da u meni, blizancu, ima i škorpije. Ima tog nekog mraka, koji poznajemo samo mi!
    Posle rodjendana se osećam sjajno. Gledam poklone, klopam ostatke slatkiša i super mi je! Poljubac!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s